4 meseca je veoma dug period

Jedno 4 meseca nisam napisala ništa na ovom blogu. Vreme je da se to promeni. U međuvremenu, evo šta se sve izdešavalo u mom životu:

Novi faks, filološki.
Dobila sam mačku na poklon, zove se Ema i nije rasna. Deal with it.
Preselila sam se iz prošlog stana i živim sa cimerom i cimerkom i svako ima svoju sobu.
Naučila sam da spremam musaku.
Zamrzela sam sneg.
Novu godinu sam provela u krevetu gledajući Betmena
Naučila sam da koristim klupu za trbušnjake i sobni bicikl
Otkrila sam 9gag
Dobila na poklon Dart Vejdera i Storm trupere od papira
Kupila novi telefon (Galaxy Mini) i prešla u Telenor
Popravila kuler na laptopu ne radeći ništa
Pohađala kurs kreativnog pisanja (to se ne vidi baš, ali jesam)
Provela Božić sama (neko mora da čuva životinje u stanu a cimeri otišli kući. Stvar dogovora)
Cimerka donela kuče
Naučila da živim sa kučetom iako imam mačku
Kuče je napustilo stan
Naučila sam da čekam strpljivo u redovima za kartice za prevoz (bilo šta)
Proširila svoj fond reči u srpskom i engleskom jeziku
Postala još jači Star Wars fan
Postala Hari Poter fan
Pročitala Beovulfa i zavolela Tolkina
Uzela naočare
Pustila kosu
Stavila dred umesto kikice
Okliznula se na led i 3 dana nisam mogla sesti
Napisala kratku priču (dobićete tekst)
Naučila da prekratim vreme u gradskom prevozu
Postala ljubitelj Androida
Prvi put se susrela sa anglosaksonskim jezikom
Shvatila da nije Fejsbuk kriv što sam ja okružena svakakvim ljudima i zavolela ga.

Naravno da nije to sve, ali je jedino vredno pomena. :) Razumite da je 4 meseca ipak veliki period i da ja ne vodim dnevnik. Sve u svemu, pokušaću izbacivati tekstove bar jednom nedeljno.
Što kaže jedan moj drug, "Chalenge accepted."

Koliki si idiot na skali od 1 do "komšija iz zgrade"

I tako ja, juče, doputovala u Beograd. Obaveze zovu. Nije sad da se bunim, samo pričam istinu. S obzirom da nemam razloga da se vratim skoro kući, ponela sam dovoljno stvari. U ovom slučaju, budući da sam ženska osoba koja vodi računa o svom izgledu (jednom nisam mogla da pomeram čelo zbog depilacije obrva vrućim vrelim voskom) prtljag se sastojao od prepunog (naravno ogromnog) kofera i jedne omanje torbe pune odeće koja nije stala i ostalih stvari - fen, šminka, knjige, tegle, punjači, patike, cipele, druge cipele, itd...

Trenutno ću biti kod svog dečka u stanu, dok se ne skrasim, nađem svoj stan i osnujem kulturno umetničko društvo "Koji mili moji". Koliko će to trajati? Uskoro neće biti. E, sad, razlog zašto treba da znate ovo je sledeći: cela večerašnja priča se vrti oko toga.

Klackala sam se 5 sati u autobusu i nisam mogla mrdnuti sa svog mesta (bila sam do prozora). Autobus je kasnio jedan sat. Iskreno, stigao je na vreme u Beograd, sat vremena mu je trebalo od naplatne rampe do stanice. Jej, studentski život! Tešilo me je to što će neko moj dečko (u daljem tekstu Aljoša) nositi bar deo mog prtljaga (u daljem tekstu - ceo prtljag). Kad smo konačno stali, srce mi je zaigralo - jej, konačno mrdanje, Beograd! Jej! A, da, i videću Aljošu. Čudno je kako se zaborave neke stvari (izvini, Aljoša, znam da čitaš ovo). 

Kao što sam već naznačila, Aljoša je poneo moj prtljag. Sva sreća pa ne živi daleko. Boreći se sa mojom preteškom putnom torbom i koferom koji se izvrtao na svakoj rupi, nekako smo stigli do stana. Tu kreće cela drama...

Vidite, on živi na 4. spratu. Ako niste pročitali u prošloj rečenici, napisaću ponovo - ČETVRTOM SPRATU! I da, ima lift. Stižemo mi do lifta, lift otvoren. Razmišljamo koja je gužva i provirimo u lift. U liftu stoji jedna žena i špahtom struže nalepnicu na kojoj je iscrtano "kako se treba ponašati u liftu". Dajte mi samo malo vremena sad da se saberem, pa da vam ispišem kako je otprilike tekao razgovor..

Ok, to je bilo ovako:

Aljoša: "Dobar dan"

Idiotska komšika iz zgrade sa koeficijentom inteligencije ravnom štikli njenih ravnih cipela (u dajem tekstu IKIZSKIRŠNjRC): "Da?"

Aljoša (čekajući sa koferom i putnom torbom u drugoj ruci): "Izvinite..."

IKIZSKIRŠNjRC: "Jao, pa vidite ova deca kako su bezobrazna. Dosadno im u liftu pa su sve iscepkali ovaj plakat. Nego, vi ste studenti?"

Aljoša: "Da, živim ovde."

IKIZSKIRŠNjRC: "Aha. Stan 15, Todosijevići, ako se dobro sećam?"

Aljoša (i dalje čeka na lift): "Da..."

IKIZSKIRŠNjRC (struže onaj plakat špahtlom, ali kao da ne struže): "A, da, buntovna grupa iz stana br 15.  Imamo mi mnogo zamerki na taj stan."

U ovom trenutku stiže još jedna starija žena i čeka lift

Aljoša: "Pa dobro..."

IKIZSKIRŠNjRC: "Ta, jeste li videli vi ovaj natpis na kome piše da je zabranjeno cepati plakate?"

Aljoša (prilično iznervirano): "Da, ali kakve ja veze..."

IKIZSKIRŠNjRC: "I oni i dalje cepaju, pa ovo se više ne da..."

Aljoša: "Doviđenja. (meni) Ajde idemo stepenicama. Lako ćemo mi popeti kofer i putnu torbu stepenicama do 4. sprata."

On je toliko bio iznerviran da je iz prve preneo sav prtljag za rekordno vreme do gore. Dok smo hodali, tj. trčali, čuli smo kako se i ona druga gospođa teškom mukom penje stepenicama. Aljoši su se bolovi u rukama i leđima pojavili sutradan, kad je video iscepani plakat u liftu.

Naivni beskućnik

Ponoć. Izuzetno hladno za jedan avgustovski mesec, ali meni to nikad nije smetalo.  Uvek sam govorila da je lakše da se obučeš toplije, nego da se skineš gola i da ti i dalje bude vrućina. Vraćala sam se iz grada, tačnije sa stadiona gde smo proveli ovo veče pričajući o našim uobičajenim temama - filmovi, muzika, internet...

Nisam ga ni primetila u prvih nekoliko minuta. Bio je tako mali da ga umalo nisam zgazila, zato što mi je išao u noge. Prelepi, 3-4 meseca star, beli mačak. Gledala sam ga i nisam znala šta da radim s njim. Definitivno je nečiji, previše voli ljude da bi bio lutalica, a i dlaka mu se sijala. Prvo sam mislila da je nekom pobegao, ali opet, ne verujem u to. Veća je verovatnoća da ga je neko bacio. Više su ljudi okrutni ngo što su životinje izgubljene i zbunjene. 

Nema šanse da ga nosim kući. Imam kući dva psa kojima bi ova maca došla kao nova plišana lutkica, a takođe i moj antihrist, sivi, razmaženi mačak Nikolaj bi mogao biti ljubomoran, pa samim tim i agresivan. Još bi i moji roditelji sigurno bili protiv. Ne, mačak definitivno ostaje na ulici.

"Neće on preživeti ulicu."

Ma hoće, mačka je to. Mačke su poznate po snalažljivosti. Naučiće da izbegava automobile, bacaće mu hranu ljudi, možda ga čak neko i pokupi. Uspeće on...

Pokupila sam ga na trenutak da ga sklonim sa kružnog toka. Možda bi trebalo da ga ostavim negde gde ima ljudi. Krenula sam sa njim u naručju, ali se mališa izvukao i skočio na zemlju i nastavio da hoda pored mene. Sviđam mu se. 

Shvatila sam da ne mogu s njim kroz centar koji je pun lutalica, i pokušala da ga oteram. Lupanje, vikanje gađanje, ništa nije pomoglo. Mače se samo sve više pripijalo uz mene. Na kraju sam potrčala, znala sam da me ne može stići. Tada je krenuo da mjauče da stanem. Šta sam rugo mogla, stala sam.

Jedan par me je spasao. Krenuli su da maze mače i ono je nastavilo njih da prati. Izgleda da mu je sudbina da  ide od osobe do osobe, željan ljubavi i doma, sve dok ga neko ne udomi, ili neka životinja (to nije čovek) ne ubije ili povredi. Mislila sam o njemu sve do kuće. Bilo mi ga je strašno žao i u sebi još uvek ponavljam da sam učinila ispravnu stvar što sam ga ostavia, iako znam da nisam. 

Dok pišem ovaj post, shvatila sam da sam ga mogla uzeti na par dana i udomiti ga putem nekog udruženja.

Sad se još gore osećam.

Vruća kafa, falafel i džedaji

Danas sam ustala kasno. Veoma kasno. Nije da je neko posebno kriv za to, ali treba da nađem krivca, čisto zbog svoje savesti. Krivac za to što sam danas prespavala jutro su džedaji. Da, baš ti ljudi. Oni što koriste Silu. Znate na šta mislim...

Lego Star Wars II je igrica koju smo instalirali juce i igrali do u sitne sate. Vrištali smo, smejali se, nervirali se i tako to, ali uglavnom smo se strašno zabavljali. Zarazna je. Mnogo. Ali verujte mi kad vam kažem da je mnogo zarazna. Mi nismo znali da smo je igrali toliko dugo. I naravno, u kombinaciji sa jednom neprospavanom noći (kad sam doputovala u Bg), jednom delimično prospavanom noći i ovim sitnim satima, normalno je da sam se uspavala jutros. Dobra stvar je da nisam imala ništa da radim do 5 sati.

U 5 sati sam otišla na razgovor za volonterski posao. Portal prostudiraj.me smatra da mogu da pišem za njih na osnovu mojih blogova, tako da sam rešila da prihvatim. Sviđa mi se što ću raditi tamo. Pitala sam šta ću raditi i dobila sam status saradnika - mogu da se pojavljujem na sastancima, koji su jednom nedeljno, ali i ne moram; pišem kolumne ako želim, ili autorske tekstove, samo moram da vidim prvo sa glavnim i odgovornim urednikom. 

Mek je mesto gde sam otišla na razgovor. Nije da sad volim to mesto toliko, ali, realno, usluga im je veoma brza i prijatna. Samo jedan mali savet: kafa im je vruća i, kad kažem vruća, mislim na "vrela kafa koja mi je spržila jezik i grlo."

Problem je što mi se pila kafa, a meni kad se pije kafa, ja ne vidim nikog i ništa, nego samo taj vrući crni napitak. Sad, ja mogu da pijem vruću, ali ne i vrelu. Da sam samo znala pa da zalaganim... Ali dobro, šta da se radi. Par dana neću osećati ukus i to je to. Jedino jelo, čiji sam ukus osetila je falafel koji je lik iz Tel Aviva (restoran u komšiluku) delio. Stalno tu prolazim i nikad ne uzimam, ali danas je bilo drugačije. Aljoša mi je rekao da su odlični i da moram da probam. 

Koliko su dobri, ne mogu da verujem! Začinjeni su mnogo, baš onako po grčki. Jelo je bukvalno raj za receptore ukusa. Grickala sam onako, sitno, čisto da osteim taj ukus i da traje što duže. Ponudila sam i Aljoši, ali on je rekao da je već jeo i dodao da on stalno tu prolazi, tako da se ne brinem. 

Sve u svemu, definitivno treba posetiti to mesto. A sad idem da pijem ledenu vodu i da lečim svoj jezik.

Bez daha mi ronimo

Pogledajte ovaj video. Lik jednostavno nije normalan. Roni, i roni, i roni... I sve to na jedan dah. Za ljude koje mrzi da pogledaju ovaj video, objasniću jednom rečenicom. Lik roni na dah i skače u ponor iz kojeg se na kraju penje rukama i nogama. Svaka mu čast. 

Ono što mi je stvarno interesantno je činjenica da nisam videla nijedan jedini mehurić prilikom ronjenja. Nisam mogla da verujem. Skroz sam oduševljena ovim videom i nadam se da ćete biti i vi. 

Ime mu je Gilum Neri (Guillaume Nery) i drži svetski rekord od 2008. u ronjenju na dah sa konstantnom težinom - 113 metara.