Naivni beskućnik

Ponoć. Izuzetno hladno za jedan avgustovski mesec, ali meni to nikad nije smetalo.  Uvek sam govorila da je lakše da se obučeš toplije, nego da se skineš gola i da ti i dalje bude vrućina. Vraćala sam se iz grada, tačnije sa stadiona gde smo proveli ovo veče pričajući o našim uobičajenim temama - filmovi, muzika, internet...

Nisam ga ni primetila u prvih nekoliko minuta. Bio je tako mali da ga umalo nisam zgazila, zato što mi je išao u noge. Prelepi, 3-4 meseca star, beli mačak. Gledala sam ga i nisam znala šta da radim s njim. Definitivno je nečiji, previše voli ljude da bi bio lutalica, a i dlaka mu se sijala. Prvo sam mislila da je nekom pobegao, ali opet, ne verujem u to. Veća je verovatnoća da ga je neko bacio. Više su ljudi okrutni ngo što su životinje izgubljene i zbunjene. 

Nema šanse da ga nosim kući. Imam kući dva psa kojima bi ova maca došla kao nova plišana lutkica, a takođe i moj antihrist, sivi, razmaženi mačak Nikolaj bi mogao biti ljubomoran, pa samim tim i agresivan. Još bi i moji roditelji sigurno bili protiv. Ne, mačak definitivno ostaje na ulici.

"Neće on preživeti ulicu."

Ma hoće, mačka je to. Mačke su poznate po snalažljivosti. Naučiće da izbegava automobile, bacaće mu hranu ljudi, možda ga čak neko i pokupi. Uspeće on...

Pokupila sam ga na trenutak da ga sklonim sa kružnog toka. Možda bi trebalo da ga ostavim negde gde ima ljudi. Krenula sam sa njim u naručju, ali se mališa izvukao i skočio na zemlju i nastavio da hoda pored mene. Sviđam mu se. 

Shvatila sam da ne mogu s njim kroz centar koji je pun lutalica, i pokušala da ga oteram. Lupanje, vikanje gađanje, ništa nije pomoglo. Mače se samo sve više pripijalo uz mene. Na kraju sam potrčala, znala sam da me ne može stići. Tada je krenuo da mjauče da stanem. Šta sam rugo mogla, stala sam.

Jedan par me je spasao. Krenuli su da maze mače i ono je nastavilo njih da prati. Izgleda da mu je sudbina da  ide od osobe do osobe, željan ljubavi i doma, sve dok ga neko ne udomi, ili neka životinja (to nije čovek) ne ubije ili povredi. Mislila sam o njemu sve do kuće. Bilo mi ga je strašno žao i u sebi još uvek ponavljam da sam učinila ispravnu stvar što sam ga ostavia, iako znam da nisam. 

Dok pišem ovaj post, shvatila sam da sam ga mogla uzeti na par dana i udomiti ga putem nekog udruženja.

Sad se još gore osećam.

Vruća kafa, falafel i džedaji

Danas sam ustala kasno. Veoma kasno. Nije da je neko posebno kriv za to, ali treba da nađem krivca, čisto zbog svoje savesti. Krivac za to što sam danas prespavala jutro su džedaji. Da, baš ti ljudi. Oni što koriste Silu. Znate na šta mislim...

Lego Star Wars II je igrica koju smo instalirali juce i igrali do u sitne sate. Vrištali smo, smejali se, nervirali se i tako to, ali uglavnom smo se strašno zabavljali. Zarazna je. Mnogo. Ali verujte mi kad vam kažem da je mnogo zarazna. Mi nismo znali da smo je igrali toliko dugo. I naravno, u kombinaciji sa jednom neprospavanom noći (kad sam doputovala u Bg), jednom delimično prospavanom noći i ovim sitnim satima, normalno je da sam se uspavala jutros. Dobra stvar je da nisam imala ništa da radim do 5 sati.

U 5 sati sam otišla na razgovor za volonterski posao. Portal prostudiraj.me smatra da mogu da pišem za njih na osnovu mojih blogova, tako da sam rešila da prihvatim. Sviđa mi se što ću raditi tamo. Pitala sam šta ću raditi i dobila sam status saradnika - mogu da se pojavljujem na sastancima, koji su jednom nedeljno, ali i ne moram; pišem kolumne ako želim, ili autorske tekstove, samo moram da vidim prvo sa glavnim i odgovornim urednikom. 

Mek je mesto gde sam otišla na razgovor. Nije da sad volim to mesto toliko, ali, realno, usluga im je veoma brza i prijatna. Samo jedan mali savet: kafa im je vruća i, kad kažem vruća, mislim na "vrela kafa koja mi je spržila jezik i grlo."

Problem je što mi se pila kafa, a meni kad se pije kafa, ja ne vidim nikog i ništa, nego samo taj vrući crni napitak. Sad, ja mogu da pijem vruću, ali ne i vrelu. Da sam samo znala pa da zalaganim... Ali dobro, šta da se radi. Par dana neću osećati ukus i to je to. Jedino jelo, čiji sam ukus osetila je falafel koji je lik iz Tel Aviva (restoran u komšiluku) delio. Stalno tu prolazim i nikad ne uzimam, ali danas je bilo drugačije. Aljoša mi je rekao da su odlični i da moram da probam. 

Koliko su dobri, ne mogu da verujem! Začinjeni su mnogo, baš onako po grčki. Jelo je bukvalno raj za receptore ukusa. Grickala sam onako, sitno, čisto da osteim taj ukus i da traje što duže. Ponudila sam i Aljoši, ali on je rekao da je već jeo i dodao da on stalno tu prolazi, tako da se ne brinem. 

Sve u svemu, definitivno treba posetiti to mesto. A sad idem da pijem ledenu vodu i da lečim svoj jezik.

Bez daha mi ronimo

Pogledajte ovaj video. Lik jednostavno nije normalan. Roni, i roni, i roni... I sve to na jedan dah. Za ljude koje mrzi da pogledaju ovaj video, objasniću jednom rečenicom. Lik roni na dah i skače u ponor iz kojeg se na kraju penje rukama i nogama. Svaka mu čast. 

Ono što mi je stvarno interesantno je činjenica da nisam videla nijedan jedini mehurić prilikom ronjenja. Nisam mogla da verujem. Skroz sam oduševljena ovim videom i nadam se da ćete biti i vi. 

Ime mu je Gilum Neri (Guillaume Nery) i drži svetski rekord od 2008. u ronjenju na dah sa konstantnom težinom - 113 metara.