I tako ja, juče, doputovala u Beograd. Obaveze zovu. Nije sad da se bunim, samo pričam istinu. S obzirom da nemam razloga da se vratim skoro kući, ponela sam dovoljno stvari. U ovom slučaju, budući da sam ženska osoba koja vodi računa o svom izgledu (jednom nisam mogla da pomeram čelo zbog depilacije obrva vrućim vrelim voskom) prtljag se sastojao od prepunog (naravno ogromnog) kofera i jedne omanje torbe pune odeće koja nije stala i ostalih stvari - fen, šminka, knjige, tegle, punjači, patike, cipele, druge cipele, itd...
Trenutno ću biti kod svog dečka u stanu, dok se ne skrasim, nađem svoj stan i osnujem kulturno umetničko društvo "Koji mili moji". Koliko će to trajati? Uskoro neće biti. E, sad, razlog zašto treba da znate ovo je sledeći: cela večerašnja priča se vrti oko toga.
Klackala sam se 5 sati u autobusu i nisam mogla mrdnuti sa svog mesta (bila sam do prozora). Autobus je kasnio jedan sat. Iskreno, stigao je na vreme u Beograd, sat vremena mu je trebalo od naplatne rampe do stanice. Jej, studentski život! Tešilo me je to što će neko moj dečko (u daljem tekstu Aljoša) nositi bar deo mog prtljaga (u daljem tekstu - ceo prtljag). Kad smo konačno stali, srce mi je zaigralo - jej, konačno mrdanje, Beograd! Jej! A, da, i videću Aljošu. Čudno je kako se zaborave neke stvari (izvini, Aljoša, znam da čitaš ovo).
Kao što sam već naznačila, Aljoša je poneo moj prtljag. Sva sreća pa ne živi daleko. Boreći se sa mojom preteškom putnom torbom i koferom koji se izvrtao na svakoj rupi, nekako smo stigli do stana. Tu kreće cela drama...
Vidite, on živi na 4. spratu. Ako niste pročitali u prošloj rečenici, napisaću ponovo - ČETVRTOM SPRATU! I da, ima lift. Stižemo mi do lifta, lift otvoren. Razmišljamo koja je gužva i provirimo u lift. U liftu stoji jedna žena i špahtom struže nalepnicu na kojoj je iscrtano "kako se treba ponašati u liftu". Dajte mi samo malo vremena sad da se saberem, pa da vam ispišem kako je otprilike tekao razgovor..
Ok, to je bilo ovako:
Aljoša: "Dobar dan"
Idiotska komšika iz zgrade sa koeficijentom inteligencije ravnom štikli njenih ravnih cipela (u dajem tekstu IKIZSKIRŠNjRC): "Da?"
Aljoša (čekajući sa koferom i putnom torbom u drugoj ruci): "Izvinite..."
IKIZSKIRŠNjRC: "Jao, pa vidite ova deca kako su bezobrazna. Dosadno im u liftu pa su sve iscepkali ovaj plakat. Nego, vi ste studenti?"
Aljoša: "Da, živim ovde."
IKIZSKIRŠNjRC: "Aha. Stan 15, Todosijevići, ako se dobro sećam?"
Aljoša (i dalje čeka na lift): "Da..."
IKIZSKIRŠNjRC (struže onaj plakat špahtlom, ali kao da ne struže): "A, da, buntovna grupa iz stana br 15. Imamo mi mnogo zamerki na taj stan."
U ovom trenutku stiže još jedna starija žena i čeka lift
Aljoša: "Pa dobro..."
IKIZSKIRŠNjRC: "Ta, jeste li videli vi ovaj natpis na kome piše da je zabranjeno cepati plakate?"
Aljoša (prilično iznervirano): "Da, ali kakve ja veze..."
IKIZSKIRŠNjRC: "I oni i dalje cepaju, pa ovo se više ne da..."
Aljoša: "Doviđenja. (meni) Ajde idemo stepenicama. Lako ćemo mi popeti kofer i putnu torbu stepenicama do 4. sprata."
On je toliko bio iznerviran da je iz prve preneo sav prtljag za rekordno vreme do gore. Dok smo hodali, tj. trčali, čuli smo kako se i ona druga gospođa teškom mukom penje stepenicama. Aljoši su se bolovi u rukama i leđima pojavili sutradan, kad je video iscepani plakat u liftu.
Постови
