Naivni beskućnik

Ponoć. Izuzetno hladno za jedan avgustovski mesec, ali meni to nikad nije smetalo.  Uvek sam govorila da je lakše da se obučeš toplije, nego da se skineš gola i da ti i dalje bude vrućina. Vraćala sam se iz grada, tačnije sa stadiona gde smo proveli ovo veče pričajući o našim uobičajenim temama - filmovi, muzika, internet...

Nisam ga ni primetila u prvih nekoliko minuta. Bio je tako mali da ga umalo nisam zgazila, zato što mi je išao u noge. Prelepi, 3-4 meseca star, beli mačak. Gledala sam ga i nisam znala šta da radim s njim. Definitivno je nečiji, previše voli ljude da bi bio lutalica, a i dlaka mu se sijala. Prvo sam mislila da je nekom pobegao, ali opet, ne verujem u to. Veća je verovatnoća da ga je neko bacio. Više su ljudi okrutni ngo što su životinje izgubljene i zbunjene. 

Nema šanse da ga nosim kući. Imam kući dva psa kojima bi ova maca došla kao nova plišana lutkica, a takođe i moj antihrist, sivi, razmaženi mačak Nikolaj bi mogao biti ljubomoran, pa samim tim i agresivan. Još bi i moji roditelji sigurno bili protiv. Ne, mačak definitivno ostaje na ulici.

"Neće on preživeti ulicu."

Ma hoće, mačka je to. Mačke su poznate po snalažljivosti. Naučiće da izbegava automobile, bacaće mu hranu ljudi, možda ga čak neko i pokupi. Uspeće on...

Pokupila sam ga na trenutak da ga sklonim sa kružnog toka. Možda bi trebalo da ga ostavim negde gde ima ljudi. Krenula sam sa njim u naručju, ali se mališa izvukao i skočio na zemlju i nastavio da hoda pored mene. Sviđam mu se. 

Shvatila sam da ne mogu s njim kroz centar koji je pun lutalica, i pokušala da ga oteram. Lupanje, vikanje gađanje, ništa nije pomoglo. Mače se samo sve više pripijalo uz mene. Na kraju sam potrčala, znala sam da me ne može stići. Tada je krenuo da mjauče da stanem. Šta sam rugo mogla, stala sam.

Jedan par me je spasao. Krenuli su da maze mače i ono je nastavilo njih da prati. Izgleda da mu je sudbina da  ide od osobe do osobe, željan ljubavi i doma, sve dok ga neko ne udomi, ili neka životinja (to nije čovek) ne ubije ili povredi. Mislila sam o njemu sve do kuće. Bilo mi ga je strašno žao i u sebi još uvek ponavljam da sam učinila ispravnu stvar što sam ga ostavia, iako znam da nisam. 

Dok pišem ovaj post, shvatila sam da sam ga mogla uzeti na par dana i udomiti ga putem nekog udruženja.

Sad se još gore osećam.